QUO VADIS, SRBIJO?

Једна појава или начин размишљања/понашања попримају епидемијске размере у нашем друштву, разарајући и оно мало здраве памети, људског дигнитета и морала преосталог после вишегодишњег лутања, несхватљивих превида, неопростивих грешака и тешких пораза. Наиме, дисквалификација здравствених радника, па и читавог система, без чврстих доказа, анатемисање и осуде пре судске пресуде, постали су свакодневни „фолклор“ и миље у коме живимо, и у коме и наша деца одрастају и сазревају. На жалост, у ово погубно „коло“ за сваки народ, укључили су се и поједини новинари као активни „играчи“, распирујући и потхрањујући такав начин размишљања и понашања.Не желећи да заостају за другима, уз наглашену жељу за повећањем броја свог гласачког тела, поједини политичари додатно распирују и потхрањују атмосферу искључивости, нетолеранције и осуде без релевантних чињеница и доказа.

Истине ради, овај фронтални и континуирани напад има у неким елементима објективно упориште и исходиште у реалним проблемима који постоје у здравственом систему Србије и које се деценијама не решавају (нпр.постојање корупције, примање мита, лекарске грешке и превиди, криза руковођења здравственим установама, итд.), али жестина , генерализација, острашћеност и искључивост попримају несагледиве размере и неминовно воде ка потпуном уништењу поверења у здравствене раднике, а што је основ (темељ) сваког здравственог система. Посебан проблем су неистине које се пласирају на првим страницама новина (нпр. лекари украли бубрег болеснику током операције, лекари убијали децу непримереним дозама цитостатика у циљу веће зараде, итд.) које, нормално,стварају атмосферу линча која се јасно препознаје у коментарима читалаца. После оваквих чланака, човек се са зебњом пита: шта је следеће?

После тридестогодишњег рада у здравственом систему Србије, одговорно тврдим да овај систем, ипак, добро функционише, не захваљући помоћи државе, материјалном положају запослених, софистицираној дијагностици и ефикасној терапији.... него, пре свега, због стучног, одговорног, самопрегорног и ентузијастичког рада већине здравствених радника и у најтежим временима по нашу државу. То је непобитна чињеница која се увек мора уважавати и истицати, не у интересу здравствениих радника, већ у интересу болесника и целог друштва. Са друге стране, свестан сам свих проблема у здравственом систему Србије и неопходности радикалних промена, али у атмосфери сарадње, толеранције, уважавања струке и стручности, поштовања економских законитости и етичких начела наше узвишене професије.

Наравно, и ја се залажем за неопходност ефикаснијег, стручнијег и плодотворнијег рада полиције и судства, али тиме не желим да елиминишем право на невиност до доношења правичне и недвосмислене одлуке суда. Такође, није ми ни на крај памети да релативизујем и доведем у сумњу истражне поступке, али ми као грађанину сметају пропратне манифестације силе, набеђене непогрешивости надлежних органа, вишемесечни боравак оптужених лекара у истражном затвору (да ли је то увек неопходно?) и искључиво, острашћено и навијачко писање значајног дела штампе у готово свим досадашњим, многобројним и вишезначним аферама.

Искрено се плашим, да се на овај начин припремају грађани на једину могућу одлуку, а са друге стране, врши притисак на судство да оправда таква очекивања. Дозволите ми само један крајње добронамеран и хипотетичан став: шта ако се на крају докаже да нису (сви) криви? Ко ће бити одговоран за цео овај процес осуде и бласфемије пре судске одлуке? Да ли ће и новинари понети део кривице? Да ли због пролазног повећања тиража, треба доприносити деструкцији једног система који је у основи сваког уређеног и ефикасног друштва?

Знање, искуство и мудрост увек налажу обазривост, критичност, вишеструку и вишестрану проверу. Ко то не разуме, и не прихвати као идеју водиљу, склон је супротном ставу: Credo quia absurdum est (верујем јер је бесмислица).

Проф.др Драган Делић
Председник Здравственог савета Србије